Aleksandar Vučić je u trodnevnoj posjeti Bosni i Hercegovini.
Putešestvije predsjednika Srbije dolazi nakon još jedne najave da će u toj zemlji biti raspisani izbori. Prvo parlamentarni, pa onda i predsjednički.
Niko više i ne broji koji put po redu je Vučić najavio izbore.
Niti iko više broji koji put već ne broji koji put je predsjednik Srbije najavio svoju ostavku.
A pogotovo niko više ne broji koji put su sve ove najave pratila i “upozorenja” o “atentatu” na Vučića.
Srbija pod Vučićem je cirkus od države!
Samo tu mjesecima i godinama stotine hiljada ljudi mogu zahtijevati ostavku Vučića i odlazak s vlasti njegove Srpske napredne stranke. Bez efekta!
I sada je Vučić u Bosni i Hercegovini.
Ponaša se kao nadobudni gost. Dijeli lekcije, ima izlive lažne nježnosti i solidarnosti, “soli nam pamet” o tome da “Srbi samo traže da ih se poštuje”… Ko ga ne zna, rekao bi da je to ‘anđeo na zemlji’.
Ali, malo ko ga ne zna!
Spletom okolnosti sreo sam se licem u lice s njim. Nisam htio, prvotno. Odbijao sam to. Ali na kraju nisam imao kud.
U dugoj novinarskoj karijeri razgovarao sam sa šefovima država ili vlada, ministrima, jakim ljudima…
Razgovor s Vučićem bio mi je i nezanimljiv i nepotreban.
Istina, bilo je u proteklih skoro dvije decenije telefonskih razgovora među nama.
On je nešto zvao mene, a broj je imao kada sam, kao novinar “Avaza” uradio intervju s Tomislavom Nikolićem. Taj je bio ili zamjenik Vojislava Šešelja, ratnog zločinca i predsjednika Srpske radikalne stranke, ili je netom postao predsjednik Srpske napredne stranke, nebitno.
U tom je intervjuu Nikolić Dodika nazvao idiotom.
“Dodik je idiot”, rekao mi je tada Nikolić.
Nisam baš očekivao da će ga četniki vojvoda tako “počastiti”, pa sam mahinalno izrekao: “molim?”.
“Piši, bre: Dodik je idiot!”, ponovio je Nikolić.
“Ovaj se razgovor snima. Ne pišem ništa, sve se snima”, odgovorio sam.
Nikolić me pogledao, malo zbunjen, a ja sam mu kažiprstom pokazao na diktafon na stolu između nas.
Ustao je, nagnuo se nad diktafon (valjda da bude siguran da je snimljeno) i dreknuo se: “DODIK JE IDIOT!”. I sjeo.
Intervju sam napisao i poslao u Sarajevo.
A sebe sam počastio espressom i odličnim kolačem u tada popularnoj kafani “Ruski car”.
To je bilo okupljalište srpskih konzervativaca, da budem baš blag. Volio sam otići tamo i gledati te “kockaste glave” kako dolaze i odlaze. I gestikuliraju umeđuvremenu.
Tako sam i ovog puta uradio.
Idući prema tamo, zazvonio mi je telefon. Neki 011-broj.
Odgovorio sam.
“Aca ovde”, čulo se s druge strane.
“Ko?”, upitao sam.
“Aleksandar Vučić”, predstavio se formalno.
Tražio je da mu dostavim intervju sa Tomislavom Nikolićem, koji mu je i tada bio formalni šef, na autorizaciju. Odbio sam.
“Nikolić nije tražio intervju na autorizaciju, a i da jeste, ne bi je dobio. Nećete ni Vi”, uzvratio sam.
Vučić je pokušao da me nagovori, izmoli… nije bio ni nepristojan ni nekulturan. Ali autorizaciju nije dobio.
Ipak, nije mi đavo dao mira!
Obzirom da on jeste posredovao i osigurao termin za intervju, poslao sam mu tekst. Neka pročita. Možda šta i nauči.
Ubrzo je nazvao.
Sasvim drugi Vučić. Bio je bijesan.
Optužio me je da sam ga “za**b'o”.
“Sve što nije trebao on ti je rekao. Nikad više nećeš dobiti intervju”, bijesno je prosiktao i prekinuo vezu.
Kada je intervju objavljen, uslijedio je jedan od najbrutalnijih unutarsprskih sukoba s dvije strane Drine.
Tek, meni je ta epizoda bila vrlo bitna.
Olja Bećković, poznata TV voditeljica, ispričala je svojevremeno da je dobila intervju s Nikolićem.
Svjedočila je da je cijeli razgovor bio, u najmanju ruku, “čudan”.
Nikolić je doša u studio TV-a za koji je radila i počeo vrlo rezervirano odgovarati.
U pauzi za reklame, resko joj je rekao da je “đubre”!
Odmah je objasnio da se intervju realizira usred finala evropskog prvenstva u fudbalu i da niko neće gledati šta on ima reći.
Bećković je uzvratila da je termin – nakon dugo natezanja – dogovorila s, pazite sad! – Vučićem. I da je baš on insistirao na tom terminu.
Nikolića je oblio hladan znoj. Dostojanstveno je ispoštovao termin za razgovor i – otišao.
Ubrzo, nije bio više nikakav faktor na političkoj sceni Srbije.
Vučić, kojeg je na velika vrata uveo u Srpsku naprednu stranku, koju je napravio nakon raskola s ratnim zločincem Vojislavom Šešeljem, iz SNS-a je protjerao čak i Nikolićevog sina!
Odlučio je formirati vladu i na njeno čelo postaviti Anu Brnabić. Koja se deklarirala kao Hrvatica. I bila je (i sada je) deklarirana lezbejka.
Vučić je proveo konsultacije o svom prijedlogu. Prvo s koalicionim partnerima.
Među njima je bio i “živopisni” Dragan Marković Palma.
Pitao ga je Vučić šta misli o njegovom prijedlogu. I Palma je odgovorio iskreno – protiv je!
Vučić je, svjedočio je Palma više puta, pozdravio taj stav i rekao mu da pred novinarima bude i oštriji.
Palma je to i uradio. Govorio je ponajviše ono što ne misli, e ne bi li bio na nivou zadatka koji mu je Vučić dao.
Ovaj je, potom, skrušeno stao pred novinare i počeo da očajava da njegovu viziju nove, “moderne” Srbije ne razumiju ni njegovi koalicioni partneri, ali da je on sasvim siguran u ispravnost i zato će Brnabić biti premijerka!
Ovakvih epizoda ima za tomove knjiga.
Ali, da se vratimo intervjuu koji sam morao uraditi.
Razgovor smo snimali na isti diktafon koji sam koristio i za intervju s Nikolićem.
Bio sam u odijelu, a Vučić je došao u nekoj neslužbenoj kombinaciji džinsa i sakoa. Pošto sam morao pričati s njim, slikati se nisam morao, pa sam izbjegao sve opcije fotografa.
Na mom lijevom reveru, malo iznad srca, bio je Cvijet Srebrenice.
Vučić je odmah to uočio!
Pitao me je, prije početka intervjua, odakle sam. Iako je to znao.
Kad sam mu odgovorio, sklopio je ruke, kao da se moli, stavio na usne i uzdahnuo:
“Ah! Sandžak nam se prazni!”
I pogledao u mene.
“Ah! Šta ćemo gospodine Vučiću. Prazni se. I Srbija se prepolovila! Šta ćemo”, odgovorio sam.
Bilo je u tom intervjuu za Avaz još dosta detalja.
Znam da je tri puta ustajao da napusti razgovor.
Treći put sam već bio umoran od te predstave.
“Đe ćeš!? Ti si tražio ovaj intervju, nisam ja. Niko sretniji od mene ne bi bio da odeš. Ali obojica znamo da nećeš. Stoga, sjedi i odgovaraj”, izgovorio sam.
Više nije ustajao da “demonstrativno ode”.
Čak je odgovorio i na pitanje ko će ga od njegovih ubiti, obzirom na tradiciju historije Srbije…
Taj intervju je objavljen dan kasnije, kako i slijedi u dnevnim novinama. Ali je Vučić o njemu pričao svima – od najbližih saradnika, sebi podređenih medija, do svih sagovornika u Sarajevu, gdje je kasnije došao.
Bez namjere da nešto glumatam, intervju nije bio ništa posebno. Šta više!
I sada je u Bosni i Hercegovini Aleksandar Vučić. Stari manipulator i petljanac, umišljeni siledžija koji napravi predstavu s “tučom” s neistomišljenicima ispred Predsjedništva Srbije.
On sada traži “poštovanje”.
Taj zahtjev meni puno govori.
Vučić nije glup.
Jeste primitivan.
Jeste pokvaren.
Jeste iskompleksiran.
Jeste podal.
I taj i takav traži da ga poštujemo. A sebe ne poštuje!
I ne poštuje ga najmanje polovina Srbije.
Odnosi Bosanaca i Hercegovaca i Srbijanaca su davno etablirani. I Vučić to, koliko god se trudio, a svojski se trudio da pokvari, neće promijeniti.
Znamo mi što je došao u Bosnu i Hercegovinu.
A zna i on kako će iz nje otići.
Neki nas gosti obraduju svojim dolaskom.
Vučić spada u kategoriji onih gdje je domaćinu drago da je otišao!
Poruke koje emitira su neiskrene, nedomišljene, nedovršene…
Ne cvjetaju mu ruže kući uopće. Njegova vlast je gotova. Istekao joj je rok trajanja.
Sistem koji je stvori može držati poluge prisile, što je sada slučaj. Ali vlast je sve sterilnija. On jeste bio suveren više od deceniju. I najbliži mu saradnici su škrgutali zubima, ali su izvršavali njegove naloge.
Suverenost vladara u Srbiji više ne postoji.
Bosna i Hercegovina će trodnevni performans propratiti s zasluženom pažnjom.
A Vučić će se vratiti u Srbiju, nastaviti s lažima i petljanjima, svjestan da mu se stabilno sužava manevarski prostor…
