Gruzija, Srbija i Slovačka su zemlje sa najmasovnijim protestima u Evropi danas.
Naravno, razlozi za masovni ustanak građana su različiti, ali im je zajedničko istrajnost, mladost, kreativnost i energija protestanata.
Posebno su interesantne one u Srbiji.
Jer ih niko nije očekivao.
Čak i sada, dok ih pratimo iz Sarajeva i Podgorice, izgledaju kao da se dešavaju na drugoj planeti.
Iskreno govoreći, do juče se činilo da je Vučićeva Srbija „izgubljena stvar“, zapušteno i podeljeno društvo i zemlja sa trajno uništenim institucijama.
Mnogo skloniji diktaturi nego demokratiji.
Neuporedivo bliže Rusiji nego Evropi.
Država kojom slovom i brojem vlada jedan čovjek.
A onda su se desili studenti.
Za koje su svi mislili da ih ne zanima ništa živo osim mladalačkih strasti i interesovanja karakterističnih za nove generacije.
Do pojave studenata i njihovih protesta, činilo se, barem nama u Sarajevu, da je vladavina Aleksandra Vučića čvrsta i neupitna i da će vladati Srbijom koliko hoće.
Opozicija praktično nije postojala, a međunarodna zajednica mu je bila potpuno simpatična.
Prvo je uništio dugotrajnom kampanjom, a ovo drugo je prigrlio na najefikasniji mogući način – svakome je dao ono što je tražio.
Nemce je “kupio” litijumom, Francuze Rafalesom, Amerikance Kosovom i prodajom oružja Ukrajini, Ruse neuvođenjem sankcija, Kineze putevima i prugama koje grade u Srbiji, Arapi sa Beogradom na vodi…
Diplomate nižeg ranga, poput brojnih evropskih ambasadora Hila, Eskobara, Grenela i mnogih drugih, poznatih i neznanih, kako se tvrdi u Beogradu, bogato su nagrađivani za svoje misije i unosne usluge.
Šlag na tortu bio je dolazak Donalda Trampa na čelo SAD.
Uz ostale desničare koji su pobeđivali širom Evrope, a koji su Vučićevi prirodni saveznici, utisak njegove nepobedivosti bio je zaista opravdan.
Barem je tako izgledalo kada se stvari gledaju sa pristojne distance.
A onda se dogodila novosadska tragedija u kojoj je život izgubilo 15 ljudi. Na željezničkoj stanici, koja je rekonstruirana i zvanično otvorena samo pet-šest mjeseci prije pada, srušila se nadstrešnica. Za to je plaćeno čak 65 miliona evra, iako srpski stručnjaci tvrde da je stvarna vrednost radova 15 miliona.
Po starom običaju i ustaljenoj praksi, na scenu izlazi Vučić.
Uslijedila su objašnjenja da ovoga puta “nije pio vodu”.
Vučić mu je očigledno svakim nastupom skakao u usta.
Mama me ne psuje što se kockam, ali izvlačim se, stara je narodna izreka koja najbolje opisuje Vučićevo ponašanje u tim trenucima.
Svaka nova adresa zapravo je pucala sama sebi u nogu. Umesto da smiri situaciju i smanji tenzije, vladar Srbije se naljutio i svađao se sa svakim ko bi mu postavio i najlogičnije pitanje o nesreći. I ne samo on, već i svi njegovi prijatelji takmičili su se da dodatno ocrne opoziciju, novinare, studente i druge kritičare.
Tu Vučić pravi početničku grešku, svojstvenu političarima amaterima.
Prevideo je da ovaj put protivnik nisu neki Đilas i ostali opozicionari, već neki nepoznati mladi ljudi i studenti.
Ono što je još važnije, a to je vrlo verovatno i ključni razlog uspeha ovih protesta, strah od Vučića je postao manji od straha ljudi za sopstvene živote.
Svako je mogao da zamisli sebe i svoje najmilije pod baldahinom.
Kao kula od karata, mit o Vučićevim graditeljskim poduhvatima srušio se u jednom danu.
U svim tim zgradama, putevima, mostovima… ljudi su prije vidjeli opasnost nego konkretnu korist za svoj život. Šira javnost je postala svjesna da je u svim ovim projektima instalacija važnija od izgradnje.
I zato ono što je funkcioniralo u suzbijanju ranijih protesta sada jednostavno nije uspjelo.
Vučić je koristio istu municiju i sredstva, ali je meta sada bila tečna, pokretna i vrlo često nevidljiva.
Postigao bi mnogo bolji efekat da ništa nije uradio, a kamoli progovorio.
On je zapravo cijelo vrijeme gasio vatru benzinom.
Rezultat su desetine hiljada ljudi na ulicama gradova širom Srbije.
Nezavisni analitičari iz Beograda smatraju da se to nikada nije dogodilo u novijoj političkoj istoriji Srbije.
A na društvenim mrežama možete videti i izveštaje o protestima u manjim mestima, srpskim selima, pa čak i u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Što je više koristio silu (sa automobilima na studentima), to je više ljudi izlazilo na ulice.
Što je više prijetio, to je rasla podrška javnosti studentima.
Što je više nudio (jeftine stanove), to su ga više ismijavali i omalovažavali. A za svakog diktatora to je najteži udarac.
Što je više računao na vremenski faktor i da će protesti sami od sebe “zamrijeti”, broj gradova u kojima su se građani okupili iznenađujuće se povećavao.
Jednom rečju, Vučić je prvi put u potpunoj političkoj defanzivi. Zabačeni u ćošak, uglavnom demistificirani i delegitimizirani. Povlači iznuđene i uglavnom pogrešne poteze. Bez strategije i ikakve političke logike.
O ispruženom srednjem prstu kao o simbolu i odgovoru na studentske proteste može razmišljati samo osoba koja je u suprotnosti sa zdravim razumom.
Ako ispuni zahtjeve studenata, pokazaće slabost onoga čega se diktatori najviše boje, što znači da će mnogi iza rešetaka, vjerovatno će se mnogo toga otkriti iz neobjavljenih dokumenata vezanih za korupciju prilikom rekonstrukcije željezničke stanice , a možda bi se i oni pojavili kao zaštićeni svjedoci u postupku koji će se voditi.
Dakle, mnoge opasnosti za vrh Vučićevog režima.
Sve zajedno, to bi značilo da je „džemper počeo da se cepa“ i to bi bio ubrzani početak kraja.
Ukoliko Vučić nastavi sa dosadašnjom politikom nepopuštanja, rizikuje stotine hiljada ljudi na ulicama Beograda i drugih gradova.
Nijedna vlada, ma koliko bila represivna i kruta, to nije mogla podnijeti.
Za Vučića, dakle, nema povoljnije i isplativije opcije. Samo loše i gore.
Ako je sačuvao zrnce racionalnosti, može ući u period neke mirne tranzicije, koja bi u normalnim uslovima rezultirala izborima, kako bi zadržao svoje šanse da ostane u političkom životu, ovoga puta kao opozicija.
Druga opcija je intenziviranje represije i suzbijanje protesta silom. Prva kap krvi koja bi bila prolivena označila bi početak nacionalne pobune i definitivan kraj Vučićeve političke karijere.
Ovo bi rizikovalo potencijalni građanski sukob sa nesagledivim posljedicama.
Srbija je već u fazi verbalnog građanskog rata, kako su ovu situaciju opisali neki opozicioni lideri. Polarizacija u društvu nikada nije bila ovako izražena, duboka i oštra.
I narod se oslobodio straha, na čemu je Vučić zasnovao svoju vladavinu.
Kao rezultat toga, korupcija, bahatost i primitivizam sadašnjeg režima u Srbiji došli su do izražaja, baš kao i novosadske krune, što je bio samo direktan povod za narodni ustanak.
Nije isključeno da će Vučić pribeći otvaranju novih frontova u okruženju u pokušaju da skrene pažnju sa studentskih protesta.
Pokušao je sa Hrvatima koje je optužio za učešće u studentskim protestima, ali ta teza jednostavno nije “prihvaćena”.
Još uvijek ima sjeverni dio Kosova i Bosnu i Hercegovinu kao poželjne neuralgične destinacije i mete.
I Dodik i Vučić su čekali i čekali da Tramp pobijedi na američkim izborima.
Smatraju da je dovoljno da se on ne miješa u situaciju na Balkanu.
Neki će reći da bi to bila Vučićeva luda avantura.
A šta je još Vučić uradio u poslednje vreme!?
Ništa!
Uostalom, davljenik se hvata za slamku.
Piše: Damir Rastoder
